Tošo

Tko ga ne zna, nikoga drugoga i ne pozna. Tko Tošu ne čuje, gluh je kao top. Tošu se svuda čuje, njega se svuda vidi. Tih je ko mušica - dobar ko dušica, ali mu se čuje glas motora.

Noge mu i ne trebaju - zato gdjekad koju i polupa, ali očiju ima na sve strane, uši na sve ćoškove. Jednom je bio avijatičar i sretno sletio s neba na zemlju, ali bez motora. Tošo je dakle s neba sišao - bogodani čovjek.

Sudbina mu je uvijek ista: ili na nebu ili s neba ili na zemlji, uvijek letjeti. Kad jaše motor kotač, izgleda kao kozak i konj prosto sraste s njim.

A ponosan je on na svom konju. Kad dođe gdje ga svi poznaju, ne staje prosto i jednostavno, nego preko Rudine kao paradnim korakom, neka ga i dragana Vidi.

Od ostalih ljudi ne razlikuje se ni po čemu, osim po gajtanu. Gajtan mu je žut pa otskače oficirski. Zašto je žut gajtan to zna Tošo i ja, i još netko, a svatko i ne smije znati.

Kad Toše ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti, a kad bi ga izmislili, ne bi valjao kao ovaj.

Na ovog našeg Tošu smo se privikli mi i djeca, muško i žensko, jer svi znaju i priznaju da naš Tošo nije toša.

Druže Tošo, ako je malo, oprosti, a ja ću se i opet navratiti.

Položaj, rujan 1943.
Drugu Bašić Dragulu-Toši